I can has blogh

Ideja

2010-11-13T08:42:00.000-08:00

Ideja je da preuzmete kontrolu nad svetom. Necu valjda ja sam. Mozemo zajedno.

Kozmetika u prirodi - Depilacija

2009-03-18T06:25:00.001-07:00

Sećam se teksta, mislim da je bila u pitanju Calliopa sa chillout foruma, gde se raspravljalo o životu na pustom ostrvu. Život na pustom ostrvu bi bio lep, ali vremenom bi i muškarci i žene otkrili da ne izgledaju baš najlepše jedno drugom. Muškarci bi zarasli u bradu, dok bi ženama definitivno bila potrebna depilacija nogu i bikini linije. Ali, na pustom ostrvu nema kozmetičkih salona. Šta raditi.

Calliopa nam je tada otkrila da se depilacija može obaviti i školjkama.

Plastična hirurgija u prirodi - Uvećanje usana

2009-03-16T07:20:00.001-07:00

Uvećanje usana u prirodi se radi na drugačiji način ovisno o geografskom položaju. U prirodi se nalazi mnogo preparata koji povećavaju volumen usana. Razne bobice, plodovi svojim eteričnim uljima i blagim voćnim kiselinama mogu da povećaju obim usana. Usne mogu da se povećaju i ishranom slanim srdelama. Tada one nateknu od soli. Za ekstremno povećanje usana može se koristiti i usluga malih životinjica kao što su razne vrste pčelica. Dva do tri uboda pčelice na precizno odabrane tačke su dovoljni da se privremeno poveća obim usana. Kad otok splasne, usne će jednim delom ostati trajno povećane.

Plastična hirurgija u prirodi - Liposukcija

2009-03-16T07:16:00.001-07:00

Liposukcija u prirodi se radi tako što se trči za životinjama od 5 do 15 kilometara dnevno, penje na planine, pliva, hoda, pleše, vodi ljubav i pazi da ishrana bude sastavljena pretežno od voća, povrća, koštunjavih plodova, žitarica i ribe.

Alternativa:

Prirodna liposukcija nema alternativu.

Zarđali Robot

2008-11-11T03:33:00.001-08:00

Sad sam hteo da napišem priču o zarđalom robotu, koji sedi sam na oronuloj terasi, među iskrivljenom armaturom, napola srušene zgrade u napuštenom gradu, i posmatra slabašan zalazak sunca među ruševinama, čekajući svoj kraj uz slabašan zvuk alarma za bateriju koja polako ističe. Čini mi se da bi ta pričica bila isuviše tužnjikava. Bilo je dosta robota u mojim pričama. Ovaj nekako liči na mene kad me napusti volja, kad postanem melanholičan pa mi depresija čak pomalo i prija i kad pomislim da ne postoji neki zaista vredan razlog da idem i tražim načina da punim svoje baterije. Ovde u ovom našem svetu, to punjenje se svodi na otimanje i borbu, cimanje, prodaju sebe, čak i laži i prevare ukoliko si za to sposoban. Sve zbog novca, koji ti hteo ti to ili ne, puni te tvoje proklete baterije. Izvukao bih se kad bi robotu dodao perpetum mobile motor, nerđajući nekakav i neuništivi materijal, i supersonični sistem za uklanjanje prašine, al šta bi on onda takav radio u napuštenom gradu koji se raspada dok ga prekriva drveće i puzavica. Možda bi takav robot poželeo da takav grad, popravi i uredi ne dozvoljavajući zubu vremena da ga uzme pod svoje. Takav robot bi bio verovatno večan pa bi imao vremena za sav taj glomazan posao. Al sad razmišljam, što bi grad bio napušten i šta bi sa ljudima. I što nebi taj robot popravljao i uređivao svet još dok u njemu još ima ljudi.

Mogao bih ja zapravo da napišem priču o devojci, toliko emotivnoj i toliko posebnoj da je na zaprepaštenje svih, počela da svetli nekom plavičastom svetlošću. Čijeg osećanja tuge se plaši i sam bog koji joj ispunjava sve njene želje samo da ne dođe u priliku da se rastuži jer kad se to desi, raspada se prostor i vreme pod njenim emocijama. Zbog te devojke Mojsije, Isus Hrist, Muhamed, Buda i svi ostali u koje narod je verovao su morali ostati živi. Morali su nastaviti da vode svoje religije i čak osnovati sindikat ljudi bogova i raditi za mesecnu platu. Svi ljudi koji su poginuli u svim ratovima su se morali ponovo oživeti, sve što je ikad bilo srušeno se moralo opet napraviti. Svet je bio prenaseljen vraćenim ljudima kojima nije bilo jasno šta se dešava i koji su izgubljeno tumarali tražeći odgovornog za svoj novi život. Na kraju je bilo toliko ljudi da su prekrili sve kopnene površine, potamanili i pojeli sve životinje i biljke, potrošili sav vazduh i počeli da se guše. Kako bi ko umro tako bi ga ona vraćala. Na kraju je i bogu dosadilo pa joj je smestio da umre. Izgleda da onaj koji ima snagu da preti celom život svetu sa uništenjem, jedino je za to i sposoban pa kakve god mu bile namere. Ovaj naš bog zadužen za našu veru je morao da odgovara pred savetom drugih bogova u koji je učlanjen i koje mi ne poznajemo, a sve zbog te devojke koja je našla za shodno da baš baš jako tuguje za nečim izgubljenim i da sažaljeva ljudsku sudbinu, a on u po;etku nije uradio nista.

Iz toga izvlačim pouku da ako je čovek sposoban za uništenje sveta, sasvim je logično da će to i da uradi. Pa neće valjda nuklearnim oružijem da sadi paradajz. da od silnog ugljen dioksida iz atmosfere pravi dijamantne ukrase za bižuteriju. Svakako neće sa gasom ubicom ozona, da popravlja oštećeni ozonski omotač. Ustvari, možda i hoće. To bi mi najviše ličilo na čoveka.

I tako ja razmišljam kakvu priču da napišem novu. Potpuno mi je dosadila moja klasična inspiracija o ljubavi i prijateljstvu između čoveka i žene. Što nebih pisao o nečem još većem, vrednijem i lepšem za šta još uvek ne znamo. Ima toliko civilizacija i vrsta u kosmosu i ljudi su u odnosu na prosek svih njih, na dnu lestvice po duhovnom i tehnološkom razvoju. U takvim svetovima ima ljubavnih veza koje po emisiji energije nadmašuju i cela sazvežđa posebno one kod kvarterijanaca gde se cela planeta mora svaki put iznova zaljubiti kad se samo jedan njihov pojedinac zaljubi. Običan Kvarterijanac za svoga života se zaljubi samo jednom i to u kvarterijansku sferu, tri Kvarterijanke i jednog slobodnog transformera koji u toj nama opskurnoj vezi predstavlja sex. Kvarterijanac svoj život od izlaska iz kvarterijanske sfere oplođene od strane te tri kvarterijanske ženke, podređuje učenju jezika slobodnog transformera. Taj jezik je za njih zastrašujuće težak i komplikovan, a ujedno služi sa pisanje i čitanje celokupne istorije Kvarterije i univerzuma. Svako slovo u tom pismu je hiper link koji vodi ka drugim slovima,a svaka reč je opet hiper link koji vodi ka svim drugim rečima koje su sastavljene od istih takvih znakova. Jedno slovo ima 469 značenja i može da bude 469 drugih slova istovremeno. Napisana reč od tri slova može da opisuje kombinaciju od 469 sa 469 kombinacija za svako slovo. Na tom drevnom programskom jeziku je napisan i program koji kontroliše univerzum, i izvršne skripte za evoluciju. Svi kvarterijanci se bave programiranjem svog života, a pritom, da bi se izbegao haos, svi su vezani sa njihovom verzijom SourceSafe sistema za bazu zbog sinhronizacije. Kad ne pišu svoj program, Kvarterijanci se posvećuju objektno orjentisanim igrama, recituju poeziju i sviraju i igraju uz kvarterijansku muziku koju odlikuje polifonija od oko 80 milijardi tonova. Tu se može desiti da se pojavi kvarterijanska sfera ljubavi, koja će po svom nekom principu, programiranom na još naprednijoj platformi od kvarterijanskog jezika, ( na kvantno-brojčano-slovno-tonsko-kolorno-svetlosno-podatomskom jeziku na kom je napisano radno okruženje u kojem je univerzum instaliran) odabrati kvartet koji će postati porodica uz ogromne količine neverovatne privrženosti, nežnosti i naklonosti. Kad se to desi, cela planeta slavi i zaljubljuje se u njih. Kvarterijanci sem učenja tog jezika zapravo i ne rade ništa drugo sem zaljubljivanja i slavljenja, uz naravno, sex preko transformera.

Šta je onda jedna bedna trapava poludivlja i primitivna takozvana ljubav čoveka i žene, u koju ni oni sami ne veruju da postoji, i koja uglavnom ne traje duže od nedelju dana (izuzevši najbolje glupe pojedince) i vezana je za nekakve sezone hranjenja i parenja, naspram kvarterijanske. Bolje da lepo više ne pišem o tome. O tome stvarno ne treba više raspravljati. Ima izuzetaka kod ljudi naravno, ali sami ljudi za njih kažu da su glupi i da mogu imati ljubavnike.

Što se tiče sudbine čovečanstva, ako bih ja kojim slučajem odlučivao o tome, kad bi mi visoki savet poslao revizora za izbornu budućnost,ona nebi bila dobra za čovečanstvo. Povremeno visoki savet određuje revizora kojeg šalje u svojstvu poslanika ambasadora postanja da odabere na loto izvlačenju jedinku iz civilizacije koja je pod upitnim statusom o svom daljom postojanju. Tada savet izvlači jedinku i preko revizora je pita za mišljenje. Nema sumnje da bi Lolinci, po mom mišljenju bili daleko bolji stanovnici planete zemlje od ljudi. Lolinci su pomalo spolja nalik ljudima, ali su umnogome finiji, kulturniji, emotivniji i nežniji od ljudi. Da ne kažem koliko pametniji i sposobniji za lep život. Lolonci se hrane lepotom prizora kao što se biljke hrane sunčevom svetlošću, a po svemu ostalom liče na mlade ljude koji se provode na žurkama. Pošto uživaju u lepoti prirodno insistiraju na postojanju iste i prave je svugde. Živi svet prosto uživa uz njih. Neznam koliko je bilo i nestalo biljnih i životinjskih vrsta na planeti dok njom vladaju ljudi, ali znam da uz Lolince ima još dvesta miliona više vrsta i da se stalno stvaraju nove. Planeta bi bila ko stvorena za njih. čak i liči na njihovu planetu Lolin samo je nešto manja i ima više vode na površini. Jednom su zamalo istrebljeni od strane vrste, Asmorikanosa, koja po mnogo čemu podseća na ljude koji su nekakvom vremenskom prevarom, ubistvom revizora, i raznim drugim lažima ubistvima i prevarama, uspeli da požive duže nego što bi sami ljudi uspeli i tehnološki napreduju. Asmorikanosi su uz patnju, napore i svakojake muke, uspeli da od atomskog doba napreduju za još nekoliko hiljada godina. Genetski materijal je veoma sličan ljudskom, samo su bili isključivo bele rase, i sami su, genocidom, genetskim inženjeringom i kontrolama stanovništva bolestima i prehranom dostigli ljudski evolutivni nivo. Kad su u potrazi za nuklearnom rudom počeli da lutaju svemirom, i naišli na Lolonce, pokazali su svu svoju surovost i bezdušnost. Lolinci su za njih bili kao besplatne šećerne pahuljice pune vitamina, koje žive u za njih smešnom svetu kojeg je trebalo uništiti i poravnati da bi se na njima izgradila Asmorijanska postrojenja za zagađivanje (Asmorijanci imaju industrijsku granu koja služi samo za zagađenje). Nekoliko hiljada Lolinaca je umrlo od šoka samo videvši ružnoću Asmorijanskih brodova, vojnika i radnika. Ostali su umirali pod točkovima vozila za snabdevanje golemih asmorijanskih vojski, a skoro cela polovina Lolijanske civilizacije je ubijena u prvom napadu Asmorijanaca. Tad je Lolinski pokret otpora otkrio spasonosno oružije. Uspeli su da uspomoć neke biljke, koja podseća na nešto između biljke koke, marihuane i maka, naprave napitak koji je njihovu ljubav ka lepom, menjao u mržnju ka ružnom. Za nekoliko minuta su nestali svi Asmorijanski vojnici, a posle javne debate, uništena je i Asmorijska planeta Mekdonalds & Trump Corporation Property jednim jedinim osećanjem prezira prema nepridodno glupom.

Ljudi me mnogo podsećaju na Asmorijance. Nebih se dvoumio da pritisnem dugme, "Zaustaviti razvoj" i zahvalim Revizoru. Poznavajući sebe i svoju ljudsku prirodu, možda bi me jedino mogli potkupiti sa Bebalijanskom devojkom. Te devojke, tj žene, su identične ženama sa zemlje, ali žive na sasvim drugom kraju vremeprostora tj u svetu snova. Na svakog čoveka na planeti, ide po jedna bebalijanska žena u svetu snova. Ta dva sveta je nemoguće spojiti, a ljubav između čoveka i bebalijanske žene, ili između žene i bebalijanskog muškarca, može skoro potpuno uništiti ljudski život, ali i pritom ga oplemeniti najlepšom ljubavlju od svih, lepšom čak i od Kvarterijanske, ili ponekad slične Lolinskoj ljubavi. Ako se simptomi kod i najzaljubljenijeg čoveka uporede sa efektima izazvanim ljubavlju prema bebablijanskoj ženi, otkriva se da su efekti zaljubljenosti kod ljudi zapravo tek 3% od ukupnih mogućih efekata. Postoji nekoliko desetina parova ljudi i bebalijanaca koji i danas posle nekliko hiljada godina žive na Loliji. Sasvim jednostavno, babelijanski ljubavnik se stvara snovima čoveka pritom zadržavajući svoju ličnost, karakter i punu nezavisnost i unikatnost. LJudi često sreću svoje bebalijanske ljubavi u snovima i te snove pamte za ceo život. NI nalik snovima sa ljudskim ljubavima, prepunim straha, zavisnosti,patnje i ljubomore, ovde je ljubav čista kao detinja, a život sa ljubavnikom najlepša večna avantura. Bebalijanska žena je toliko lepa da im Lolijanci podižu spomenike u parkovima. Tamo gde se desi ljubavni spoj čoveka ili žene i njihovog bebalijanskog partnera, nastaje čvor u vremenu i prostoru koji dodatno pojačava spoj sa kojim se u kosmosu spajaju dva principa. Ne treba ni spominjati da je spoj kosmosa kod planete zemlje najtanji, a da ljudi pritom kopaju rudnike na njemu kao nekakvi paraziti koji čine nešto loše, ne znaju šta rade, ali rade i vole to da rade. Pritom su i vrlo uporni.

Ja sam nekoliko puta sreo svoju bebalijansku ljubav u snovima. Jednom sam je ispratio u snovima, od pijace zeleni venac, kroz terazijski tunel, na drugu stranu kad je negde putovala daleko i bez povratka. Imala je plavu kosu, sećam se, ali joj se ne sećam lica. Samo znam da sam je beskrajno voleo. To je i jedini slučaj u snovima da mi je neko ostavio adresu. Na papiru, kad sam se posle tog sna probudio, sam zapisao, Hotel "Priroda", soba 303. Nisam pronašao takav hotel ni preko googlea, al sad mislim da je ta adresa zapravo negde na Loliji. Do Lolije nebih moao da stignem čak i da imam nadsvetlosnu letelicu i još hiljadu ljudskih života. Baš je daleko. A i verovatno bi umro od dosade na putu pa i da mogu da poživim 7500 godina. Tamo se odlazi trenutn o ako je to po zasluzi, ili možda se samo poseti u snovima tu i tamo. Kako u poslednje vreme usavršavam tehniku letenja u snovima (sad već mogu svesno da poletim redovno u skoro svakomm snu), možda ću se odlučiti na taj daleki put jednom.

Redovno igram Loto visokog saveta, i ne nadam se da budem izvučen kao odabrana jedinka za revizorsko pitanje, ali ako se to desi, pa i da budem ponuđen bebalijanskom devojkom, ipak mislim da bih pritisnuo to za čovečanstvo nezgodno dugme. Nije isto kad ti se nešto planirano plasirana tacni, i kad se to samo desi spontano. Bebalijanka bi to razumela siguran sam.

2008-11-11T01:40:00.001-08:00

ja sam rođen i odrastao na moru i nikako ne volim da idem na more kao turista. Može jedino neko preselenje. A najbolja zemlja za to je Novi Zeland. Novi Zeland je jedina država na svetu koja ima čak preko 30 nacionalnih parkova na moru tj zaštićene morske regije od lova, zagađenja i građenja bogataških vila i prljavih pristaništa.

Još sam mlad za preselenje. Kad još omatorim i kad bi sedenje na tremu i psmatranje belih kresta na talasima u daljini bude bila idealna zabava, ja ću da se preselim.

Kthnxbai

More ljubavi ovaaj... :Đ

2008-11-10T06:33:00.001-08:00

E znate već za tu metaforu. More ljubavi kao. :D

E pa.. tako to zapravo i liči nekako pa otud ljudi smisliše to poređenje. Međutim, kako se ta metafora obično dopada samo površnim ljigavcima, niko je nije "produbio" u nekom smislu. Gluperdice poput mene su poznate da im se ponekad dopadne i "kičerica" jer vole da se "istinito" pošale na taj račun. Tako sam ja shvatio da se ja upuštam u veze kao kad neko skače sa vrha litice u more. Ili bar slično. A i drugačije ponašanje ljudi koji se upuštaju u nekakve veze može da se opiše na sličan način.

Ima ljudi koji se plaše i nikad neće da uđu u more. Samo stoje malo podalje i bacaju kamenčiće. Nekad je to zato što ne umeju da plivaju, ili ih je strah, ali nekad imaju i dobre razloge recimo, more bude vrlo nemirno. More može biti poput ljubavi neke divljakuše devojke recimo, koja je kao uzburkano olujno more koje bi te bacilo na stene čim bi skočio u njega. Zato je dosta ljudi su bojažljivo naspram ulaženja u more tek tako. Neke ljubavi su kao mirno more. Lepo i dosadno. Neke opet hladne kao severno more. A u more ljubavi se može ući baš kao što se i ulazi u veze. Ima stvarno svakakvih ljudi. I dobrih i loših. Pa tako ima i svakakvih ulaza u more. Neki ljudi su već ušli u more (brak) al stalno izlaze i idu na drugu plažu. Pa je more ljubavi usamljeno. Neki opet neće da uđu skroz neko samo praćaknu noge. Sede na obali i neće da uđu. Tako smaraju i more i sebe. neki ljudi opet neće da uđu u more ljubavi nego čekaju da more dođe do njih. Možda to i može kad je plima, al ako je tu plima, tu je i oseka pa tako opet ostanu na suvom. Neki ljudi opet te zovu da ideš sa njima da skočiš u more ljubavi, al zastanu kad treba da se skoči pa ti sam upadneš i onda jebiga. Onda si sam u moretu ljubavi, a to je valjda znate kako. Ipak, gotovo svi ljudi, naučeni iskustvom na oprez, uglavnom ne ulaze u more tek tako. Neki su opet materijalisti i smatraju da more treba da im pružu hranu i utočište. U moru ljubavi mislim da nema riba da se love. Za lov na ribe je neko drugo more i tamo uglavnom je plićak. Ko s ene boji dubine, skače u najdublje delove mora ljubavi. Ali retko ko skače tek tako. Uglavnom se prave neki dogovori tipa,"Ja ću uskočiti i ako ćeš ti uskočiti", ili " ja ću da plivam malo pa ću da izađem". U ljubavi je to isto kao, ja ću tehbe da volim ako ćeš ti mene da voliš, što ne bi trebalo da je loše, ali dosta liči na onaj fazon, "Ja ću tebi dati poklon ako ćeš i ti meni dati poklon". A da li je to dobro verovatno znate i sami.

Poenta je kako ja ulazim u more. Na najmanji znak da me neko zove u more ljubavi ja skačem sa najvećih litica lastu u najmanji plićak sa oštrim stenama. Bez straha. Zato što kad već maštam o tome da ću da bez straha da se predam i skočim u to more, mogu i da izmaštam da je ljubav nešto toliko vredno razbijanja o hridi, a ionako razbijanje o hridi nije stvarno već u mašti. Fazon. Vredelo je.

Naravno da sam se često razbijao. Ali ako nećeš da uđeš da se kupaš u moru ljubavi, koji si onda đavo na plaži. Uvek ću rado da skočim u svako more ljubavi u koje sam pozvan već zna se kako. Onim tajnim signalima i znakovima, govorom tela koje ljudi koriste kad im se neko negde dopadne. Naranvo da ne skačem u baš svako more, jer kao i što ima svakakvih ljudi, ima i svakakvih mora i plaža. Zagađenih, bez života, uvek nemirnih i uzburkanih.

Upravo sam došao na obalu. Život mi je proleteo ispred očiju, osetio sam da je došlo vreme da opet uđem u more ljubavi, i još uvek padam. Nisam još bućnuo, a već nekoliko dana padam. Da li ću upasti u sveže plave dubine pune života i delfina i kitova i koralnih ribica, ili će me dočekati beli debeli čvrsti led.

Ne plašim se jer mašta nema granice.

(slovne greške ispravljajte sami u glavi jer ovo pišem baš brzo)

Napreduj majmune 2

2008-11-10T03:57:00.001-08:00

Isto kao što je za mrava mravinjak potpuno prirodno stanište, za zebu sa Galapagosa grančica sa kojom vadi crve iz kaktusa obična suva grančica, za makaki majmune, kamen sa kojim razbijaju tvrdi plod oraha trivijalna ispomoć za hranjenje, tako je i kompjuter, Grafički interfejs, mp3 player i mobilni telefon, za čoveka prirodan koliko i njegove ruke, oči, i sam život.

Napreduj majmune

2008-11-10T03:51:00.001-08:00

Beše tako jedan mrav koji je živeo van mravinjaka. Naravno da ga je pojela ptica istog trena čim je izašao iz zajedičke mravlje kuće. Doduše, za njega je taj tren bio ceo njegov život koji je trajao i trajao i u kom se zalagao da kmravi napuste modernu tehnologiju i življenje u mravinjaku. On je ostalim mravima uporno govorio da mravi ne treba da tehnološki napreduju, već da se drže prirode. Mravinjak u kom je rođen zaista jeste tehnološki napredan i arhitektonski gotovo savršen. Izdizao se, iz mravlje perspektive kilometrima u vis i širok stotine metara. Šira strana je bila okrenuta istoku tako da je imao regulisano grejanje suncem, dok uža strana okrenuta na jug, je sprečavala da se mravinjak pregreje za vreme najjačeg sunca. Od podrumskih prostorija u kojima se skladištila hrana, porodilišta, spavaonica, radionica, do centralne sobe gde je živela majka kraljica, pa sve do visokih spratova gde su živeli imućni mravi, vladala je savršena klima uspomoć ventilacionih kanala koji su funkcionisali po principu toplog i hladnog vazduha bez utroška energije i zagađenja, a saobraćaj je bio regulisan bez gužvi i zastoja iako je u mravinjak u svakom smislu prenaseljen. Pritom, mravi su sve snažniji i lepši jer pored hrane koju nađu u okolini koriste i hranu koju odbacuju druge vrste kao što su ljudi. Recimo, jedna potrošena flašica meda je hranila 5 000 mravljih porodica. Mrav je zdušno bio protiv toliko progresa i napretka za koji je tvrdio da vodi mravlju zajednicu u propast. Celog života se protestvovao i nagovarao druge mrave da mu se pridruže, a dobar deo svog života je proveo van mravinjaka. Ipak taj njegov život ma koliko dugo mu se činio da traje, trajao se svega jedan tren dok ga nije videla ptica koja se tu šetala i pojela.

U početku sve beše pametno.

2008-10-27T06:13:00.000-07:00

Gorela su sunca i zvezde. Beskrajni prostor se širio, a život je postojao samo u toplim okeanima, raštrkanim po malim zrncima kosmičke prašine, u formi malih inteligentnih crvića, složenih i komplikovanih više-ćelijskih stvorenja. Vremenom, ti komplikovani pametni organizmi su postajali sve gluplji, dobijali su glupe nekakve peraje, glupe organe za gledanje, slušanje i krenuli su da izlaze iz okeana, postajući sve gluplji i gluplji. Više pametnih grupa organizama je tada oformljeno, ali samo su najgluplji među njima, kičmenjaci, uspeli da se istaknu na putu tom putu glupe evolucije. Prvo su to bili pametni dinosaurusi koji su sa svim njihovim pametnim i oštrim zubima, kandžama lovili manje gluplje životinje, dok jednog momenta i sami nisu nestali u svojoj pameti, uništeni eksplozijom pamtne komete, ostavivši samo male krznene glupe životinjice da se same i nesmetano razvijaju u primate, od kojih je posle stotina i stotina godina, evolucijom nastao čovek. Danas verovatno, potencijalno najgluplje stvorenje u univerzumu. Potencijalno zato što čovek, još uvek vuče korene od svog pretka i još uvek je pametan. Taj pametni čovek, je napravio sve pametno ovog sveta što donosi nesreću i uništava najbolje glupo. Najpametnija oružija smrti, najpametnijie beskurpulozne korporacije, najpametniji političari, najpametnija društvena i ekonomska uređenja, najpametnijia tvorevina pametnog čoveka kao što su države, granice. Svi oni su nesreća današnjeg glupog čoveka. Ali glupi čovek i dalje ima šansu da postane najbolje glup, i da na najbolji glup način pobedi pametnog čoveka i donese konačan mir i blagostanje na našu planetu.

Svi se sećamo i svi znamo, za Adama I Evu. Prvi i najpametniji muško ženski par, od koga je po drevnom predanju nastalo celo današnje čovečanstvo. Šta su oni uradili. Pojeli su voćku sa zabranjenog drveta znanja i postli su pametni. Do tada, Adam i Eva su živeli u blaženom neznanju i najboljoj gluposti. A kad su postali pametni, isterani su iz uništenog raja i započeli uspomoć pameti i inteligencije beskrajnu patnju čovečanstva .

Sama simbolika tog drevnog predanja je jasna. Pametno je prokleto. A glupo je bogom dano blaženstvo.

Sam početak

2008-10-24T04:39:00.000-07:00

Jednom se moj ortak našalio i reko, ajde Olja reci nam kako je stvoren univerzum. I ja naravno, krenem da pričam. :)) ... Mislim, otkud meni da ja znam kako? Ne znam. Ali ako me pitaš ja ću verovatno i nesvesno krenuti da ti objašnjavam.

Otkud to meni. Paa.... otkud bilo kome bilo šta? Ček šta? Mislite da smo mi ljudi neka nezavisna grupica sklepana od nerava i kostiju nezavisno od cele stvari? Pa, liči, al ipak nije moguće. Verujem da svaka naša ćelija zna odakle je potekla i zašto. Samo ne ume to da kaže. Međutim, ako uspeš da dopreš jako duboko u sebe, oslobodiš se nebitnih misli i ideja, i ako ne poludiš od svega toga, možeš dopreti do proste i praktično nevažne istine o tome ko smo mi ljudi i koja je naša svrha. Kažem nevažne, jer u ovom trenutku u čovečanstvu, to što saznaš o postanku sveta, ne možeš iskoristiti da sebi kupiš hamburger, ili Ipod.

Al dok to spoznaš, spoznaćeš i još mnoge druge stvari, koje ti doduše neće pomoći da živiš bolje u materijalnom smislu, ali hoće da živiš u skladu sa razlogom tvog postojanja, u svakom trenutku, punim plućima. To su oni trenuci koje pamtiš kao trenutke vredne življenja.

2008-10-24T03:14:00.000-07:00

Is this your heart? :)

Kako voliš

2008-10-23T07:58:00.001-07:00

Negde u nekom delu Evrope, ljudi spontano osnovaše svoje selo da u njemu lepo žive. Selo su osnovali na tom i tom mestu jer su to mesto zavoleli. Zavoleli su reku, i zavoleli su šumu i polja iza sela. Zavoleli su se i između sebe kao dobre komšije. Svoje selo su toliko voleli da su ga stalno uređivali i lickali, farbali, ukrašavali cvećem, ukrasnim biljkama.

Kako su ljudi voleli da budu čisti, napravili su kameni put da se ne bi prljali kad pada kiša. Ti ljudi su voleli i kišu jer im je zalivala polja i nije bilo blata po ulici, a voleli su i kad je sunčano i toplo jer su voleli da sede u hladovini ispod velikog drveća. Tu gde bi sedeli, najviše su voleli da jedu svoje specijalitete koje su pravili sa puno ljubavi, i da piju svoje vrhunsko vino, verovatno pravljeno sa ljubavlju. Ti ljudi su naravno, voleli da rade i da ubiru plodove svog rada. Znali su dobro da moraš da voliš svoj posao da bi ga dobro radio i imao volje da ga radiš i da bi posao bio dobro urađen, a sve što su radili radili su sa ljubavlju. Stolar je voleo svoj posao i pravio je najlepši nameštaj koji su ostali seljani voleli. Svi su voleli svoje konje pa su sedla naručivali uvek kod sedlara koji je isto tako mnogo voleo konje i svoj posao i zbog toga pravio najudobnija i najkvalitetnija sedla koja nisu smetala konjima. Neko je voleo da drži piliće, neko je voleo da drži krave, a svima je bilo zajedničko da su svi voleli to što jesu, to gde žive i posebno kako žive. Voleli su i život. To selo je mnogo bogato i čuveno. Svoje bogatstvo oni kažu baziraju na ljubavi. Izvoze sireve koje ljudi vole da kupuju jer su odličnog kvaliteta. Izvoze ručne radove, vino, voće, povrće, cveće. Ceo svet zna za njih i njima slične.

Negde na drugom kraju Evrope, žive skroz drugačiji ljudi. Oni kažu da vole svoje selo, al ga stalno psuju, kao i dan kad su rođeni u njemu. Selo im je zapušteno, polja uglavnom neobrađena, stoke gotovo i da nemaju u većem broju sem onoliko koliko je dovoljno da se preživi,a često jedva i za to. Selo su osnovali njihovi preci, ali oni nisu voleli kako su živeli njihovi preci, a često nisu ni voleli njih same, te su promenili državno uređenje i napravili da svi budu isti i da niko ne radi ništa pošto u tom selu nisu voleli da rade. Najviše su mrzeli kad dođe vreme sezonskih poslova. Mrzeli su kišu jer bi se zablatnjavili do pasa kad bi išli selom, a naravno, mrzeli su da rade bilo šta što nije direktno vezano za njih same. Mrzeli su i poslovice, a neke od njih su posebno mrzeli i koristili ih često kao primer ponašanja kao što su "U se i u svoje kljuse", "Da komšiji crkne krava", "Za budale uvek posla". Mrzeli su sneg jer im je bilo hladno kad pada sneg, a mrzeli su hladnoću jer im je bilo hladno jer su mrzeli da napravev bolje kuće u kojima nije hladno. Ti seljani su imali veliko prirodno bogatsvo oko sebe, ali ga nisu voleli. Nisu voleli reku pa kad je obližnja fabrika, u kojoj su radili ljudi, koji također ne vole svoj posao, proizvod koji prave i reku pored koje je fabrika, ispustila otrov u reku i pobila svu ribu. Ribu naravno nisu voleli. Nisu voleli ni životinje pa su uglavnom pobili sve vukove, medvede u okolini jer nisu voleli da im vukovi napadaju ono malo stoke što im je ostalo. Vukovi su napadali stoku jer nije bilo srndaća i jelenova jer seljani nisu voleli ni njih nešto pa si ih totalno istrebili. Seljani se nisu voleli ni međusobno, a ni same sebe. Mnogo njih se propilo, neki su u zatvoru jer nisu voleli komšije do te mere da su ih ubili vilama. Nisu voleli svoju decu pa mnoge od njih nisu slali u školu. Nisu voleli svoje žene koje su često tukli, decu kojoj su često radili svaka zla, pa bi se kartali i bili u seoskoj kafani do duboko u noć. U kafani, pošto se nisu voleli, bi se često potukli. U tim selima danas je ostalo tek po dvoje troje starij ljudi koje niko od njihovih sinova ne voli, jer niko nije više voleo ta sela pa su se preselili u gradove misleći da će nih više voleti. Međutim...

Ispostavlja se da ne vole ni gradove. A da ne bi dužio priču, ne vole ni bake ni deke, ni rome, ni penzionere, ni gejeve, ni uspešne ljude, ni čistoću, ni higijenu, ni arhitekturu, ni filmove, ni kulturu, ni rome, ni hrvate, ni muslimane, ni amerikance. Ne vole ni lepo uređene parkove, ulice, čiste trotoare, očuvane korpe za otpatke. Ne vole ni da urede, opere, očiste. Ne vole ni da se voze u polupraznim udobim autobusima već vole stare krntije i gužvu, ne vole ni da grade, ni da imaju mostove, ni škole, ni obdaništa. Ne vole ni decu, a ne vole se nešto ni između sebe.

Realno, ne vole bre ništa. A posebno ne vole svoju zemlju gde su rođeni i beže iz nje glavom bez obzira. Kažu da vole, al ja im ne verujem. Poverovao bi možda kad bi priznali da ne umeju da vole.

Ja ih ne volim.

Tgd, Tdg, Tgd, Tgd...

2008-10-16T02:37:00.001-07:00

Evo, probaću opet da blogujem.